Mislio sam da sam sa post-rock filozofijom definitivno raskrstio još pre 5-6 godina tako što sam polako prestajao da slušam toliko voljeni Tortoise a i ostale moje favorite u vidu Don Caballero, Rumah Sakit pa čak i famozni Splint tj. jedan jedini njihov (ispostavilo se istorijski) album Spiderland. Početkom ove decenije, kada je dial-up bio jedini pristup internetu, nekako sam se navukao na tu sortu muzike i žestoko propatio nalazeći odgovarajuću ‘hranu’ po mreži. U Beogradu npr.su me ulični prodavci diskova gledali ko maloumnog kada sam tražio pomenute bendove. Mislim, bilo je toga da se nađe ali trebao si da znaš “neke ljude”. Ja celoga života nisam ‘znao neke ljude’ i tako sam i prolazio – ili debelo plaćao ili džonjao do 6h ujutro na netu. Kasnije u nekom drugom talasu sam zavoleo i neprevaziđene Trans Am, kao i solidne Explosions in the Sky, Ui, The Mercury Program, а pred sam kraj pojavili su se Maserati, i … ljubavi dođe kraaaj 🙂 To je bilo jedno godinu dana nakon diplomiranja, zapošljavanja i postepenog zaglibljivanja u prokleti svet 8h-8h-8h. Odjednom, posle jednog egzotičnog letovanja, zaželeo sam se ponovo klasične indi-punk-new wave-itd. rokačine (psiholozi bi možda i našli neku vezu ?). Polako sam zaboravljao na celu tu priču oko post-rocka koji mi je postajao neopisivo dosadan. Svaki bend mi je polako počeo zvučati kao jedno te isto. Kombinacija elektro ambijentala uz lagano gitarsko onanisanje, pa malo kvazi-džeziranja i tako u beskonačnost … pomislio sam čak da ću postati impotentan pored takve muzike 🙂 To što mi je zvučalo do skoro kao veličanstvena dobitna kombinacija za 21. vek, sada je bilo neubedljivo. Jedino od svega toga nisam prestajao da slušam Trans Am koji su uvek svirali ‘sa mudima’, energično i nikad dosadno.
Nekako se lepo pogodilo da je uz to moje raspoloženje već krenuo novi talas sveže krvi po svetu u vidu bendova kao što su the White Stripes, koji se polako probijao i budio uspavane glave, MTV-je i ostala svetska radio-TV sranja. Bio je to mnogo lep momenat i za nas olinjale indi-gitar-punk-rockere koji su već počeli da pucaju pod tehnokratijom, a vala i za sve te tehno bolide koji su već počeli načisto da gube oštricu i da debelo smaraju ‘dram end bejzom’ i varijacijama na njegovu temu. Konačno je krenula jedna opšta rock svežina koju sam ja lično doživljavao kroz Interpol, Biffy Clyro, Ikara Colt, Yeah Yeah Yeahs, Franz Ferdinand, The Hives itd. A još fenomenalnija stvar koja se desila je i crossover disko-punka sa electro house zezanjem gde su ubedljivo najjači bili meni još uvek omiljeni LCD Soundsystem. Šta sam sad hteo ono da kažem ? Ah, da!
Eto već ima par godina i meni se nekako ponovo u zadnje vreme na hardu pojavljuju bendovi post-rock/experimental itd. orjentacije. Ovoga puta nemam strah od impotencije 🙂 a i ponovo sam osetio da mi prijaju. Pa da krenem:
Najprijatnije iznenađenje meseca su mi definitivno australijski PIVOT i njihov novi album “O Soundtrack My Heart” koji je ujedno i prvenac za WARP. Ne znam šta se stvarno događa u toj Australiji ali evo već drugog benda (prvi je The Presets na EXIT-u!) ove godine koji mi se baš dopao !
 |
|
Ovo je kompletno instrumentalni album, gde su momci tako lepo uspeli da upakuju uticaje u takvom rasponu čak od Jean Michelle Jarre-ovskih melodija koje se lepe na prvo slušanje kao na “Fool in Rain” pa sve do Autechre-ovskih izlomljenih ritmova (“Didn’t I Furious“). I nije samo elektronika u pitanju ! Definitivno jedna od razbijačkih stvari je naslovna numera “O Soundtrack My Heart” koja zvuči baš kao soundtrack za novi Bladerunner nastavak – vozi vas kroz neki futuristički svet i u isto vreme deluje ‘robotski’ ali i veoma ‘organski’. Spoj distorziranih gitarskih ritmova i elektronike u najboljem smislu. Čista desetka! Ima jedan interesantan opis ovog albuma na Internetu gde je neko napisao da je ovo album “gde su se sreli Vangelis i Van Halen”. Ne očekujte bukvalno Van Halen ali Vangelisa ima tu i tamo 🙂
Definitivni favoriti: O Soundtrack My Heart, Fool In Rain, Sweet Memory, In The Blood i Nothing Hurts Machine