E, večeras je bila prava poslastica ovog mog poslovnog boravka u Italiji. Konačno malo da upadnem u neki alternativni prostor tipa Feedback, SKC ili Dom Omladine (kako bih rekao “u svom prirodnom okruženju”) samo u žabarskoj varijanti. Moje oduševljenje da ću gledati PIVOT u Torinu nije poremetila ni neka tupava kišica koja je ceo dan dosadno padala – uhvatih se pešaka do kluba i lagano sam stigao malo pre koncerta.
Hiroschima Mon Amour je kultni klub u Torinu, osnovan 1986. godine, smešten u Via Carlo Bossoli 83. Ovaj prostor je od tada postao epicentar alternativne scene, domaćin brojnim koncertima, umetničkim događajima i kulturnim manifestacijama. Njegova unutrašnja industrijska estetika i intimna atmosfera čine ga jednim od najvažnijih muzičkih prostora u Italiji iako spolja ne odaje neki besan utisak. Preko dana kada sam ga video više mi je izgledao ko neka osnovna škola…
Na ulazu sam upoznao jednu Italijanku, malo stariju od mene. Prišla je, onako prilično stidljivo i pitala na italijanskom da li mi treba karta jer je imala viška zato što je prijatelj bio sprečen da dođe. Pokušah jedno “fala ne treba” na italijanskom ali ona je naravno odma skapirala da nisam “nativac” i pitala me odakle sam i tako povesmo priču. Kad je saznala da sam iz Srbije čudila se otkud ja ovde i tako poče naše druženje … Pričali smo o muzici i odmah je postalo interesantnije – proveli smo ceo koncert zajedno i baš joj hvala za društvo jer ovako je svakako lepše iskustvo 🙂 Dok smo čekali PIVOT da se pojavi na sceni, ona mi je pričala kako je svetska ekonomska kriza gadno pogodila Italiju i kako je naučnica pa je često na konferencijama po belom svetu, ali da se bori sa finansijskom krizom kao i sav svet i da se mnogo oseća taj udarac. Bilo je super neformalno, spontano i totalno iskreno – baš kao i sama muzika koja je polako krenula da se pojačava iz razglasa.
PIVOT je uživo izvodio uglavnom materijal sa novog albuma O Soundtrack Of My Heart, koji sam već pominjao letos kada sam ih provalio u svojim tekstovima na blogu ovde. Odlična kombinacija elektronike i post-rocka – melodično ali uvek sa tom podlogom koja udara pravo u stomak. Svaka pesma je mali film, a u live verziji se i ne razlikuje previše od slušanja CD-a, što je malo za mene ipak nekakav nedostatak ovakvih bendova koji su totalno oslonjeni na digitalštinu.
A onda pokušaj moje nove prijateljice da me slika ali rezultat je bio moja malenkost spržena blicem i trenutno slepilo pa sam izgubio želju da probam još jednom.
Upravo ću i staviti naslovnu stvar sa novog albuma pa da čujete kako je to zvučalo.
Sve vreme na koncertu sam se pitao eh, kada ćemo u Nišu nekada imati ovakav prostor za svirke sa solidnim ozvučenjem a da nije neka sklepotina i krpljenje. Znam odgovor: nikad.
Pozdravljam se i zahvaljujem svojoj prijateljici naučnici na društvu, želim joj puno uspeha u daljem životu a ja krećem ka ITC-ILO centru u svoju sobicu sa super brzim internetom i toplim radijatorom da podelim ovaj tekst sa vama što pre 🙂